| |
20. Februar
2009.
Postoje rečenice, misli, izreke i razne druge
stvari koje nateraju čoveka na razmišljanje, da
možda preispita i koriguje to što je bio do tada.
Neke ćete prihvatiti zdravo za gotovo, a nad
nekim ćete se duboko zamisliti.
Prvo će ti se podsmevati, potom će te ignorisati,
onda će se boriti protiv tebe ali ćeš na kraju
pobediti, rekao Gandi i bio sto posto u pravu.
Barem se nadam da će tako ići ovaj moj život
koji se dotiče mnogih stvari,
dosta čudnih za većinu ljudi.
Kad je hrana u pitanju, većinu stvari sam
prihvatio ne tražeći dokaz, već samo verujući.
To bi bile, što bi matematičari rekli, aksiome;
tvrđenja koja se ne dokazuju.
A i kada bih čekao na dokaz, ko zna koliko bi
vremena proteklo, reših da ovaj način ishrane
isprobam na sebi, ne ugrožavajući nikog, čak ni
bližu okolinu. I sam ne znam da li radim pravu
stvar,
ali jedno znam; osećam se odlično.
Oni koji me malo bolje poznaju, znaju da sam
čovek koji ne bi išao glavom kroz zid. I sigurno,
da sam osetio da mi se kojim slučajem vrti u
glavi, da me boli stomak ili klecaju kolena,
nešto bih menjao.
Međutim, Bogu hvala sve je OK i teram dalje.
Ono što svima pričam, je moje lično iskustvo,
koje želim da prenesem onima koje to interesuje,
nikako da preterano savetujem, niti da lečim
ljude. Ja sam jedno eksperimentalno biće,
dobrovoljno dajem deo svoje ličnosti da bi se
ispitala i druga strana ishrane savremenog
čoveka.
Lako je meni bilo preći na ovakav režim,
postepeno sam ostavljao jedno po jedno, nikada
nisam bio sa viškom kilograma. Jesam izgubio
desetak kilograma, ali možda zato, jer sam
istovremeno krenuo sa trčanjem, tako da nisam
siguran koliko bih sada imao kilograma da nije
trčanja, ali jedno znam: moja težina je
konstantna u zadnjih godinu i po dana od kad
imam digitalnu vagu, i od kad se merim skoro
svakog jutra i večeri.
Statistika je veoma moćno sredstvo.
Kažu: možda je to sekta. Ali to uglavnom pričaju
oni koji nemaju ni trunke vere u sebi, koji i ne
znaju šta je Crkva i Pravoslavlje. A onda se kao
sete, da postoje postovi, i to dugi, da postoji
strogi post, da postoje isposnici.
Ako je post čišćenje organizma, što ne bih 100%
dana bio u strogom postu?
Jedna činjenica iz Knjige postanja: Evo, dajem
vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji,
i sva drveta rodna koja nose seme, to će vam
biti za hranu.
Stvar je u karakteru, jer najteže je sa
okruženjem, da li je ono bliže ili dalje, ali
nailazi se često na situacije omalovažavanja,
zajedljivosti i podsmeha. A onda se popusti, i
čini izuzetak.
Jedan izuzetak, uvek izuzetak.
Da li je neformalno društvo ili slava ili se
častimo za nečiji uspeh, ne želim da pokleknem.
Pored brda mesa, ipak dajte mi jednu papriku
svežu ili jabuku svejedno.
Enzimi su osnova presne ishrane.
To sam prvo pročitao u knjizi Ernsta Gintera, i
to je jedina knjiga koju sam čitao o presnoj
hrani. Sve ostalo sam čitao sa interneta. Čitao
sam ono što sam želeo, a ne ono što mi se
nametalo. I dolazio sam konstantno do novih
znanja, korigujući malo po malo moj način
ishrane.
Čovek, kada je stvoren ( da li Bogom stvoren ili
evolucijom ) pretpostavljam nije stao uz šporet
i počeo da kuva. Jeo je šta je nalazio u prirodi.
I to što je nalazio u prirodi nije odmah stao da
priprema, da pravi razne salate i jela. I kada
se obraćam ljudima i kažem da želim baš onako da
jedem, kao što je to radio čovek pre mnogo
vekova mnogi mi se podsmevaju, ali meni to ne
smeta.
Stavivši se u ulogu želuca, organa koji treba
sve da proradi ono što mi u njega ubacimo,
razmišljam; nemoj mu otežavati posao, mešajući
hranu. Taman se navikne na jednu vrstu, da je
obrađuje; naiđe druga, a onda pomešana sa njom
treća i tako dalje. Da niste u koži takvog
radnika kome poslodavac za vreme jednog posla,
nalazi drugi pa još jedan preko ta dva. Jedem
raznovrsno, ali tako što hranu ne mešam.
Napravim pauzu makar i kratku, ali i to je
dovoljno. Za sada se moj stomak ne buni.
Kako hranu ne kuvam, a i
ne mešam je često kažem da ja u stvari
i ne prljam sudove.
Naravno mislim na tanjire i razne činije.
Dovoljan je samo nož.
Četiri bele smrti;
šećer, so, brašno, mast – možda prejako, ali još jedna od
prihvaćenih stvari. Ako neko troši šećer to su
sportisti. Iako sam to postao pod stare dane
ipak je za ekstremni sport, kakav je maraton
potrebno dosta šećera. Gledam moje prijatelje,
maratonce koji koriste u velikim količinama
razne vrste čokolada i sokova, a ja? Samo voće i
samo voda, i to ispada dovoljno. Možda se nekom
čini neverovatnim, ali to je tako. Doduše ja sam
rekreativac. Ne želim, a i kasno je u
četrdesetim biti profesionalac.
Profesionalni sport je napor za organizam, a
pitanje je, možda je i štetan.
Ako neko ima izvoz soli iz organizma, to su
maratonci. Majica je posle trke mokra od znoja,
ali se posle izvesnog vremena osuši i naravno
pobeli od soli. A kako nadoknaditi tu so koja se
sasušila i na licu? Naravno, povrće ima dovoljno
soli potrebne čoveku. Kuhinjska so je u
skorašnjoj istoriji čovečanstva izvađena iz
utrobe zemlje! Kažu da se mora uzimati zbog joda.
A ja je već ne koristim deset godina, jer je
aksioma četiri bele smrti usvojena kod mene
usvojena pre desetak godina. I još nešto; u
mestima u kojima se proizvodi so za ljudsku
upotrebu, u okruženju i nema baš raskoši od
biljaka!
Takvi smo kakvu hranu uzimamo.
Činjenica da mi presna hrana daje neku vrstu
lakoće, koju ranije nisam imao u tolikoj meri.
Istrajnost je kažu osobina biljojeda životinja,
za razliku od mesojeda koji su eksplozivni.
Da li to važi i za ljude? Vreme će pokazati.
povratak
na presnu ishranu
|
